Sedim pre neki mesec sa drugaricom u bašti na glavnom trgu, ćutimo, proizvodimo vitamin D na prvom prolećnom suncu i gledamo mamurne Fince i Britance kako bauljaju po starom gradu. Sa vrlo ozbiljnim, pomalo zabrinutim izrazom lica naginje se prema meni i pita:
“Marija, jel se ti sad osećaš odraslo?”
Od svih sporednih stvari na svetu, fudbal je najvažnija.”
Papa Jovan Pavle II
Moja prva sećanja na fudbal vezana su za Kup evropskih šampiona 1991. i onaj čuveni gol zbog kojeg smo u to vreme svi iz razreda navijali za Zvezdu. Ljudi oko mene su imali razna interesovanja i hobije, ali oko jedne stvari su se svi slagali – a to je fudbal. Ok, možda ne svi 
Ali muškarci definitivno. Ja sam dok sam odrastala imala nedefinisana osećanja prema fudbalu. Ne mogu da kažem da sam ikada osećala potrebu da ga igram ili da pratim šta se dešava. Zapravo, ni dan danas ne kapiram šta je ofsajd, ali priznajem da me ponese opšta euforija svaki put kada negde igraju “naši”. Žene iz okoline oduvek su imale interesantne reakcije na ludilo koje bi u vreme bitnih dešavanja zahvatilo muškarce, pa tako baba i deda nekoliko sati nakon utakmice ne razgovaraju, a keva ćaleta gleda isto onako kako bi i on nju pogledao kada bi gledala neku bljuzgavu seriju na TV-u.