Sedim pre neki mesec sa drugaricom u bašti na glavnom trgu, ćutimo, proizvodimo vitamin D na prvom prolećnom suncu i gledamo mamurne Fince i Britance kako bauljaju po starom gradu. Sa vrlo ozbiljnim, pomalo zabrinutim izrazom lica naginje se prema meni i pita:
“Marija, jel se ti sad osećaš odraslo?”
Imamo san.
Jednoga dana, ne tako daleko u budućnosti, imaćemo kuću. Negde na obali Baltika. To neće biti velika kuća, ne, biće to tiny house, imaće malu baštu i saunu pored, dovoljno blizu da se iz saune možemo zaleteti u more.
Volim domaće likere i često ih pravim. Od kada doseže moje sećanje, pamtim džinovsku teglu u špajzu, punu voća, ruma i šećera. Mamino piće. Kako je koje voće u sezoni, onda ga doda u teglu. Taj rum se osim što se obavezno pio kada su dolazile tetke i mamine drugarice, koristio i kao aroma za kolače. A oko nove godine…
Neki od vas su ih verovatno viđali u inostranstvu. U aparatima koji konstantno vrte sitan šareni led raznih drečavih boja…