Uvek sam želela da upoznam Deda Mraza. U crvenom odelu sa belom bradom. Onog debeljuškastog što nam se smeška sa svih onih konzervi Coca Cole. Sada, pošto živimo u komšiluku, nekako mi se činilo da je i red da svratimo.
Počelo je kao sprdnja. Kada je Petar Veliki odlučio da na močvarnom zemljištu izgradi metropolu savremenici su mu se podsmevali. A kada je odlučio da je pretvori u prestonicu osudili su ga još više. Međutim, istorija je pokazala koliki je Petar Veliki bio vizionar, i Sankt Peterburg je od nečega što je delovalo kao trip iskompleksiranog megalomana postao jedan od najlepših gradova na svetu. Sa svojim grandioznim baroknim i neoklasičnim građevinama i mrežom kanala, sa pravom nosi nadimak severne Venecije.
I dalje verujem u Raj. Ali sada bar znam da to nije neko posebno mesto koje treba naći, jer nije stvar u tome gde ideš. Poenta je kako se osećaš u određenom trenutku svog života kada si deo nečega, i ako pronađeš taj trenutak… On će trajati zauvek.
Raj na Zemlji i dalje postoji. Vešto sakriven od hordi turista i raznih programa osmišljenih samo kako bi im se uzelo što više para. Phi Phi ostrva na Tajlandu su jedno od takvih mesta. Sigurno ste gledali Plažu sa Di Capriom u glavnoj ulozi. To mi je i bilo na umu kada sam došla na Phi Phi.
Ah, taj Pariz! Želim dugo da ostanem. Da posmatram prolaznike iz bistroa na obali Sene. Da danima lutam hodnicima Luvra. Čekam satima u redu da se popnem na Ajfelovu kulu. Da u pekari kupim pravi pravcati baget… Pariz se ne obilazi ovako, u trku.
Ali tog 19. januara za mene tako nešto nije bilo moguće. Imala sam nekoliko sati između dva leta i rešila da ih iskoristim najbolje moguće!