Ah, taj Pariz! Želim dugo da ostanem. Da posmatram prolaznike iz bistroa na obali Sene. Da danima lutam hodnicima Luvra. Čekam satima u redu da se popnem na Ajfelovu kulu. Da u pekari kupim pravi pravcati baget… Pariz se ne obilazi ovako, u trku.
Ali tog 19. januara za mene tako nešto nije bilo moguće. Imala sam nekoliko sati između dva leta i rešila da ih iskoristim najbolje moguće!
To veče smo mnogo lepo jeli. Ana je pravila humus i pita hleb sa za’atarom, a ja baba ganuš. Dipovi su novi party food kažu, ali da vam ja kažem poenta je u društvu. Baš je super kada imate prijatelje koji vole da jedu isto koliko i vi i kada možete totalno da se opustite, kidate hleb rukama i močite svi zajedno, iz iste činije. I sve je to super, obožavam orijentalnu kuhinju i mogu da živim na ovim namazima, ali eto, kada god odem kod Ane, ja se zapravo davim u domaćem. Jer Ana pravi jednu mnogo dobru ljutu salatu. A ljuto je ono što doživljaj humusa i baba ganuša zaokružuje 
Koliko food blogera je potrebno da bi se napravila dobra čorba?
Ha, čorba mislite Ali ja znam šta stoji iza te čorbe. Znam šta nastaje kada se grupa ljudi okupi oko ideje da se napravi nešto lepo. Onako, iz čistog entuzijazna. I radi druženja.
Ne znam koliko pratite Mezze, ali mi smo 12 ljubitelja dobrog zalogaja. Pravimo onlajn magazin. Opušteno, svako fura svoj fazon… I za pravo čudo, to izgleda super!
Ljudi sa primorja ne vole da jedu smrznutu ribu. Kažu nije to to. I nije. Neću da kažem da losos koji se ovde prodaje ne valja, ali je losos na Severu druga priča. Zamislite kakav je kada ga kupite na ribljoj pijaci a on upecan nekoliko sati ranije! I što je najbolje, cena mu varira od 5-10e 
The good times
read more