To jutro smo se probudili oko 10h. Dok smo se nakanili da ustanemo iz kreveta i prezalogajili nešto na brzaka bilo je već pola 12.
– ‘Oćemo da odemo do Mon Pelea? Taman posle svratimo do Sen Pjera na neku klopu.
Vozimo se po nekoj zabiti, negde na Staroj planini… Na vrhu jednog brda drvo sa ogromnom krošnjom i dve babe pored sa dva psa čuvaju stado ovaca.
– Šta vas deco nagoni da idete ovuda?
– Volimo da se vozimo po prirodi.
– Aaaa… Ali šta vas nagoni pitam?
– Lepo nam je ovde 
– Čekaj sine nešto baba da ti da.
Ništa nisam znala o Estoniji. Osim da je na severu i da je tamo mnogo hladno. Nisam znala koliko je Talin lep grad. I da ću ga zavoleti. Ulice, zidove, ljude, tramvaj dvojku, ledeni vetar, -20°C…
Kako vreme prolazi, estonska kuhinja me sve više oduševljava. Možda je na prvi pogled hrana bljutava i bezukusna, ali ako čovek zna šta da traži i gde da traži, situacija je sasvim drugačija. Činjenica da Estonci nemaju naviku da izlaze i jedu napolju mi je nedavno razjašnjena. U vreme SSSR-a, život je bio težak. Restorana gotovo da nije bilo. Tj. i oni koji su bili, bili su tu radi dobrostojećih Rusa ili onih na vlasti. Običan narod je gulio krompir i jeo haringu. A neke se navike ne menjaju preko noći.
U skorije vreme, u trendu je nordijska kuhinja. Pošto su Estonci, jelte, wannabe Šveđani, i kuhinja im mora nagnuti ka nordijskoj, a mene to veoma raduje. read more