Dobri ljudi koje smo sreli

Vozimo se po nekoj zabiti, negde na Staroj planini… Na vrhu jednog brda drvo sa ogromnom krošnjom i dve babe pored sa dva psa čuvaju stado ovaca.

– Šta vas deco nagoni da idete ovuda?
– Volimo da se vozimo po prirodi.
– Aaaa… Ali šta vas nagoni pitam?
– Lepo nam je ovde
– Čekaj sine nešto baba da ti da.

Baba odlazi do drveta i čeprka po izlizanom cegeru. Dolazi do džipa i kroz prozor nam pruža kutiju od Vulkana, a unutra kugla sira. Okolo komadići nečega. Ja i drugar se gledamo i tako u nekoliko dugih sekundi razmišljamo kako da se izvučemo kad baba prekida neprijatnu situaciju.

– Na sine, uzmi. Domaći je.
– Neka bako, mi smo jeli. Ne bi da ti pojedemo ručak.
– Ma ima baba šta da jede. E sad, ti ako se gadiš nemoj da uzmeš. Ili uzmi.

Rale uzima komadić, i ja štrpnem malo, pozdravismo se sa babama i nastavismo vožjnu. U tišini. Zato što nam oboma stoji knedla u grlu.

– E jbt, baš šteta što smo pojeli one tvoje sendviče…
…
– A dobar je bio sir.
– Da. Jak.

Nekoliko meseci kasnije, i mi smo ponovo na karavanu kroz Staru planinu. Samo što je sada zima. Mnogo jaka i sa puno snega pa sa nama idu i TAM-ovi da probjaju put.

Jedan seljak pritrčava kamionu u kome se vozimo i nudi rakiju. Video je još iz daljine da dolazimo. Čak je i čašice poneo! Tek tako.

Sneg je počeo da se topi. A to teren za vožnju čini baš zajebanim. Jer pored snega ima i puno blata i džipovi se glave. Vučemo se kroz neko blato, tražeći put ka jednom selu, ne znam mu više ime, i na prevoju nailazimo na kuću. Kuća je totalni raspad i uopšte ne izgleda kao mesto na kome bi neko mogao živeti. Pogotovu ne prezimiti. Ali odžak se puši i napolju je čopor pasa, a iz kućice izlazi baba i počinje da se dovikuje sa nama.

– Gde idete deco?
– Do tog i tog sela.
– Ahaaa… Paaa… Ne možete sad tamo proći. Nego ‘ajte svratite na kafu.
– Neka, neka, idemo mi svojim putem.
– Ma idite vi samo svojim putem, ali prvo dođite na kafu. Uđite.

I tako smo popili kafu u kući u kojoj žive baka i deka. Negde na nekom prevoju Stare planine. Gde nema struje, niti tekuće vode. Brojevi telefona ispisani po zidu, a telefona nigde. Društvo im prave psi i jedno magare. Izneli su sve što su imali da nas posluže. A imaju jako malo. Mi smo im ostavili kolače. Ispratili su nas kao najrođenije.

– Jeli Momo, ovo su stari ljudi, šta rade kad se razbole? Kako ovde dođe hitna pomoć? Pa mi smo se jedva probili?!
– Nikako. Oni ne zovu hitnu pomoć. Ti ljudi su suviše dobri da bi nekoga uznemiravali.

Takvi su ljudi sela jugoistočne Srbije. Usamljeni i siromašni toliko da boli. Plemeniti i dobri toliko da nas postide.
 
Ovaj tekst je deo akcije Coca-Cola System. Više o akciji možete pročitati ovde.

#širidobrotu