“Jel ti znaš da nam je friz pun sladoleda na štapiću?”
“Znam, ja kupila.”
Debeli zadovoljno izvlači jedan sladoled iz friza ali vidim da je i iznenađen i razočaran.
“Pa svi sladoledi su otvoreni?!”
“Da. Hoću da pravim domaći sladoled pa su mi trebali štapići.”
“Logično.”
Sedim pre neki mesec sa drugaricom u bašti na glavnom trgu, ćutimo, proizvodimo vitamin D na prvom prolećnom suncu i gledamo mamurne Fince i Britance kako bauljaju po starom gradu. Sa vrlo ozbiljnim, pomalo zabrinutim izrazom lica naginje se prema meni i pita:
“Marija, jel se ti sad osećaš odraslo?”
Kada se prisećam mesta gde smo putovali, čudno je to šta je ono čega se prvog setim. Setim se kako Katmandu miriše na začine, ukusa pinja kolade na Kubi… Probate tako nešto na drugom kraju sveta i onda ne možete da se otresete tog osećaja i provedete godine u pokušajima da u svom izvođenju taj ukus i ponovite.
Hej društvo! Da li je neko od vas razmišljao o tome da pokrene svoj food blog? E, pa, imam lepe vesti za vas! 