Lorenzo & Kakalamba

Deselepojede LORENZO i KAKALAMBA je originalni prostor koji predstavlja jedinstven koncept sukoba između Firence i Pirota. Ovaj impresivni amaterski poduhvat gurmana entuzijaste je dobio svoje iznenađujuće obličje koje vas sigurno neće ostaviti ravodušnim.

Ukoliko se na samom ulazu ne sapletete na neki od nevešto sakrivenih kablova, ili daleko bilo, ne propadnete kroz rupu na podu direktno u kuhinju u lonac sa ukusnim đakonijama, naći ćete svoje mesto do neke od maštovitih stolilca i naručiti nešto od slasnog firentinskog ili Piroćanskog krkanluka.

Kada budete zadovoljili svoje gurmanske apetite, za oko će vam sigurno zapasti mnoštvo interesantnih detalja, od ovce koja spokojno pase travu po plafonu, do komičnih reprodukcija čuvenih firentinskih skulptora, do fantastičnih slika slavnog Botera.

Lorenzo & Kakalamba

A sada, iskreno i nepristrasno, kako smo Sanja i ja doživele ovaj restoran.

Trebalo nam je malo više vremena nego inače da se skoncentrisemo na jelovnik, jer u celom ambijentu ima toliko toga sto vam odvlači pažnju i izaziva fascinaciju.

Naravno, mnogo lakše nam je bilo da se skoncentrišemo na vinsku kartu :), te smo bez problema i zadrške veče započele s bocom vina. Čim smo se kucnule, sve je postalo lakše, pa tako i sama navigacija kroz zaista obiman jelovnik.

Sebi smo olakšale izbor time sto smo se dogovorile da nećemo poručivati tipično srpska jela na koja smo svakako navikle, već da ćemo da probamo neke nove kombinacije. Takođe, dogovor je bio da ćemo poručiti više jela koje ćemo deliti (tako da sve što vidite je po jedna porcija, samo podeljena na dva tanjira), kako bismo na najbolji način stekle utisak o hrani koju ovaj restoran nudi.

U skladu sa svim ovim, prvo jelo koje smo poručile bilo je Lorenzo predjelo.

Ubrzo nakon što nam je konobar dopunio čaše, stigao je kuver u vidu vurde – neke vrste krem sira jakog i kiselkastog ukusa u kojem su bili komadići žute paprike iz turšije, sve to posuto mlevenom paprikom i peršunom. U korpi za hleb su bile 3 vrste hleba, sve tri tople, što je bilo bas lepo.

Taman sto su nam se oči prilagodile na fantastično šarenilo i mi se baš lepo opustile, stiglo je i Lorenzo predjelo, a ono se sastoji od:

Odozgo, u smeru kazaljke na satu: pikantne jagode (što je bilo, u suštini, slatko od šumskih jagoda u koje je, rekle bismo, dodat čili, mada svaka čast za ideju), čeri paradajz na rukoli, pekorino sir, brusketi sa domacom paštetom od pileće džigerice, brusketi sa paradajzom i bosiljkom, San Daniele pršuta i baby mozzarella.

Jagode su nam se baš dopale, ali njih je bilo zaista malo s obzirom na to da su se savršeno slagale i sa paštetom i sa pekorinom i sa pršutom. Bilo bi lepo da je jagoda bilo najmanje duplo više.

Domaća pašteta je bila veoma ukusna, blaga i perfektno izblendirana; teksturom je podsećala na fois gras. Brusketi sa paradajzom i bosiljkom nisu ostavili nikakav utisak na nas.

Nakon kratke pauze, poručile smo taljatele sa vrganjima i pestom od žalfije. Taljatele su bile domaće, pesto je mogao biti intenzivnijeg ukusa, a vrganja je bilo poprilično, na našu radost. Ako izuzmemo to da se dešavalo da iz usta izvlačimo grančice žalfije veličine nekoliko cm – taljatele su bile užitak.

Sledeće jelo koje smo poručile bila je teletina sa suvim šljivama u sosu od Marsale. Kao prilog, poslužen je bio pire-krompir, koji je bio veoma ukusan i pravi prilog uz ovako pripremljeno meso, jer je savršeno obuhvatao slani i slasni sos od Marsale. Ovo jelo nam se najviše dopalo od svih. Teletina je bila izuzetno mekana, same suve šljive su bile meke i sočne, a sos je podsećao na nešto mekšu verziju demiglasa. Ovo jelo je bilo jednostavno, ali veoma ukusno, odlično pripremljeno i dobro izbalansirano.

Dok smo čekale sledeće jelo, bilo nam je interesantno i smešno (možda je i flaša vina koja je već bila pri kraju imala nešto sa tim što smo se sve više smejale) da zamišljamo kako nam se osoblje verovatno čudi i veoma raduje: naime, videti dve žene koje i žele a i jedu toliko mnogo kao nas dve to veče – to mora da je jednako teško videti u Beogradskim restoranima kao, npr. delfina na drvetu. Ali, mi smo baš, baš uživale.

Usledio je biftek na način šefa kuhinje, a.k.a. biftek u sosu od crnog vina sa lukom sa mirisom ruže.

Tražile smo srednje pečen biftek.

Biftek je bio skoro prepečen. Ono što nam se na prvi pogled nije dopalo bilo je to što je i uz ovo jelo prilog bio pire-krompir, pogotovo ako se uzme u obzir da u meniju, što se krompira tiče, u ponudi imaju i krompir pečen sa žalfijom i belim lukom, zatim pečen sa lukom i suvom paprikom. Sos je zaista veoma interesantan, pretpostavljam da su koristili ružinu vodicu, jer aroma ruže se baš prilično oseća u sosu i vrlo je komplementarna mesu i luku. Prilog u vidu grilovanog povrća je bio dobar, samo nam se nije dopalo što je i u ovom jelu bilo pire-krompira.

Kada nam je konobar prišao da nas pita da li smo raspoložene za desert, Sanja vise nije mogla da diše, ali ja nisam mogla da odolim a da ne probam tulumbu.

Tulumba je jedan od mojih omiljenih slatkiša i baš mi je teško palo to što je bila suva.

Cene su korektne – nije ni jeftino, ali ni preskupo. Osoblje fenomenalno i na svetskom nivou. Impresivno i jedinstveno mesto na Beogradskoj sceni koje svakako treba posetiti ne samo jednom!

Lorenzo & Kakalamba
Cvijićeva 110 (ulaz iz Vladetine)
064/80-87-806
011/329-53-51