Zauvek mlad

Sedimo mi u restoranu Olde Hansa u Talinu. Nakon više nego obilne srednjevekovne gozbe stiže nam desert – Ukusni puding sa ukusom ruže, baršunasti delikates plemstva. Konobar, obučen kao dvorski paž pažljivo spušta keramički tanjirić na sto.

– A šta je ovo?
– To su latice ruže gospodine.
– I ja sad to treba da pojedem?
– Da. Legenda kaže da ko ovo pojede ostane zauvek lep i mlad

Magični napitak puding koji obećava večnu mladost? Nego šta nego ću da jedem. I lišće, i drške i trnje ako treba Uzimam jednu laticu posutu smeđim šećerom, žvaćem, žvaće ono mene. Ne bih rekla da mi se sviđa da jedem latice ruže. Prelazim na kremić. Kremasto, penasto, aromatizovano ružinom vodicom, blago i ne previše slatko. Zaista dostojno plemstva. Obećavam sebi da ću se vratiti po još.

– Jao Mateja što je lepo!
– Tja.