Uvek sam volela kuvano vino. Ali ne onoliko koliko sam ga zavolela kada sam došla u Estoniju. Ovde je zima duga i hladna i za lokalce je svraćanje na čašu kuvanog vina deo svakodnevice jer kuvano vino lepo greje. Glögi, kako ga ovde zovu, je isti kao i u Finskoj i neki poseban recept ne postoji. Najčšće se kuva bez recepta, odokativno.
Kako vreme prolazi, estonska kuhinja me sve više oduševljava. Možda je na prvi pogled hrana bljutava i bezukusna, ali ako čovek zna šta da traži i gde da traži, situacija je sasvim drugačija. Činjenica da Estonci nemaju naviku da izlaze i jedu napolju mi je nedavno razjašnjena. U vreme SSSR-a, život je bio težak. Restorana gotovo da nije bilo. Tj. i oni koji su bili, bili su tu radi dobrostojećih Rusa ili onih na vlasti. Običan narod je gulio krompir i jeo haringu. A neke se navike ne menjaju preko noći.
U skorije vreme, u trendu je nordijska kuhinja. Pošto su Estonci, jelte, wannabe Šveđani, i kuhinja im mora nagnuti ka nordijskoj, a mene to veoma raduje. read more
Ljudi kažu da je kavijar ukus na koji se čovek postepeno navikava. Ti sigurno nisu probali kilu.
Ja i kilu smo se prvi put sreli u Hell Hunt-u. I to nije prošlo baš najbolje. Što se da videti na snimku na kraju prvog estonskog posta 
Međutim, prvo što sam uradila kada sam se ponovo našla u Talinu, bilo je da kupim kilu. Ne znam zašto, ali prosto mi je ruka sama posegnula za paketićem.
A onda se desila ljubav! read more
Sedimo mi u restoranu Olde Hansa u Talinu. Nakon više nego obilne srednjevekovne gozbe stiže nam desert – Ukusni puding sa ukusom ruže, baršunasti delikates plemstva. Konobar, obučen kao dvorski paž pažljivo spušta keramički tanjirić na sto.