“Jel ti znaš da nam je friz pun sladoleda na štapiću?”
“Znam, ja kupila.”
Debeli zadovoljno izvlači jedan sladoled iz friza ali vidim da je i iznenađen i razočaran.
“Pa svi sladoledi su otvoreni?!”
“Da. Hoću da pravim domaći sladoled pa su mi trebali štapići.”
“Logično.”
Sedim pre neki mesec sa drugaricom u bašti na glavnom trgu, ćutimo, proizvodimo vitamin D na prvom prolećnom suncu i gledamo mamurne Fince i Britance kako bauljaju po starom gradu. Sa vrlo ozbiljnim, pomalo zabrinutim izrazom lica naginje se prema meni i pita:
“Marija, jel se ti sad osećaš odraslo?”
Jel se sećate vremena kada su bile moderne torte sa filom od pudinga, piškotama ili keksom, dekorisane cvetićima od žele bombona ili obojenim šlagom? Nikada ih nisam volela.
E, među svima njima, postojala je mamina torta sa urmama. Raskošnog fila od čokolade i putera, sa koricom od hrskavih oraha i sa urmama. Uvek minimalistički dekorisana, premazana samo filom i posuta čokoladnim mrvicama. Kao da je bila iz nekog drugog vremena.
Pre dve godine, Estonija je poslednji put imala pravu zimu. Snega je bilo mesecima, duvao je ledeni vetar, napolju je bilo -20°C i tada sam mislila da je previše hladno. Kupila sam svoje prvo ski odelo jer drugačije nisam bila u stanju da odem u radnju.