Moja generacija je nosila užinu u školu. Mame i bake su pakovale sendviče, pite, kod nekoga bi se u torbi našla i neka voćka, ali uvek je to bilo nešto spremljeno kod kuće. Moji sendviči su uvek bili isti. Zimi je to bio ajvar, a kada se ajvar pojede – pašteta.
Ponekad umemo da zaboravimo da je veoma bitno šta deca jedu na odmorima. U današnje vreme gotovo da je postala sramota detetu spakovati užinu kod kuće. Nije rešenje detetu tutnuti 200-300 kinti i poslati ga u školu. Ljubav i briga se manifestuju na više načina, a ja volim da mislim da je jedan od njih i kroz hranu koju spremamo onima koje volimo. A ima li iko bitniji u našim životima nego što su to deca?
Te devedesete su inače bile godine kada je kulinarska inventivnost naroda Balkana, mislim, doživela svoj vrhunac. Silom prilika nastali su 