Ulična hrana Istanbula

Krajem prošle godine, Mateja i ja smo bili na putu po Aziji. Radili smo svašta, videli smo svašta, i naravno, jeli smo svašta U narednih nekoliko postova ispričaću vam kako smo se proveli. Pisaću pretežno o hrani, a manje o znamenitostima, jer ovo je, ipak, blog o hrani, a i hrana je, verujte, na ovim prostorima veoma zanimljiva.

Prva stanica – Istanbul. Kakav grad! Puno ljudi, puno prodavnica, puno hrane, kolača, tepiha… Sve u svemu, šareniš na sve strane. Prodavci nas bukvalno uvlače u svoje radnje, poslužuju čaj i na sve načine se trude da nam prodaju tepihe po ekstra povoljnim cenama. Objašnjavaju nam da je baš njihov tepih ono što nam je preko potrebno na putu Može da bude tepih, ali i ćebe, i jastuk, a pakuje se na tako mali zamotuljak da može da stane u ranac.

Mačke na sve strane. Šetaju skroz opušteno, onako kako kod nas bleje psi. Pasa gotovo da nema.

Nego, da se ja vratim na hranu. Turska kuhinja je, kao što se zna, veoma bliska ostalima sa ovih prostora i generalno, nema greške, šta god da naručite. Sve, ali bukvalno sve je jako ukusno.

Danas vam pišem o uličnoj hrani.

Prvo što smo probali bilo je kestenje. Ovde je duplo veće nego što sam navikla da viđam na ulicama Beograda. Uredno poređano, savršeno rasečeno da se ne mučite dok ih ljustite, ali poluživo. Koje razočaranje!

Nar – džinovski! Na svakom koraku radnjica ili ulični prodavac koji će vam na licu mesta iscediti svež sok.

Sok je ekstra i košta 3 turske likre (što je oko 1,5 evra). Lik sa sve hirurškim rukavicama ga cedi na posebnoj presi i još ga propušta kroz cediljku. Jako lepo.

Lik iz hostela nam je rekao da salep obavezno moramo da probamo. Nije znao da nam prevede na engleski i rekao je da je to piće od nekog cveta sa cimetom. Na kolicima stoji natpis “prava vruća orhideja”, i zaista, salep se pravi od brašna od lukovice posebne vrste orhideje sa vodom ili mlekom, šećerom i ružinom vodicom. Služi se vrelo sa jako puno cimeta iz nečega što veoma liči na ruski samovar i ukusom potseća na sutlijaš. Salep je toliko popularan u Turskoj da je ta orhideja postala ugrožena vrsta pa je izvoz zabranjen.

Ovo ne znam šta je, ali je bilo jako ukusno. Liči na dugačku, ali malo tanju tulumbu i tvrđe je. Potopljeno je u šerbet i posuto kokosovim brašnom i mlevenim pistaćima.

Bili smo i na pijaci. U principu, ništa što nema i ovde, samo je većina plodova veća. I s obzirom na blizinu mora, jako je puno prodavaca ribe.

Ovo je Islak Burger, u prevodu mokri hamburger. U principu, to je zemička u sosu, punjena malo većom ćuftom u sosu. Ukusno je do j…! Ali suviše malo da bi se zvalo hamburger. Opušteno bih mogla da pojedem nekoliko komada i da ni ne osetim.

Ovo je Macun – slatkiš koji datira još iz Otomanskog vremena. Izgleda kao otopljena bombona. Dečko stoji ispred plave džamije, obučen u narodnu nošnju i smeška se. Slatkiš je u limenoj tepsiji podeljenoj na nekoliko isečaka i u svakom se nalazi šećerna masa obojena u neku drečavu boju. Ja se nešto razmišljam dal da probam i na kraju čistunac u meni pobeđuje – nema šanse da ližem istopljen šećer sa šrafcigera! Međutim, samo par dana kasnije jela sam daleko “gadnije” stvari koje su bile zapravo super i bilo mi je baš krivo što ovo nisam probala.

Ovo je još jedna stvar koju nismo probali Po mojoj slobodnoj proceni, to je čaša napunjena turšijom i sve zaliveno rasolom ili nečim sličnim. Nije da ne volim turšiju, ali baš mi se nije jela u tom trenutku.

Iznenadili biste se koliko ljudi ovo jede. Onako usput, kao što bi ovde neko kupio sladoled

Midye Dolma – turske punjene dagnje. Pirinač je propržen sa začinskim biljem, a dagnje blago skuvane. Posle se dagnje pune pirinčem i jedu prelivene limunovim sokom. Jako, jako ukusno.

I na kraju, ni jedan odlazak u Tursku nije kompletan bez turske kafe i nargile Sedamo u baštu kafića na kafu, čaj i nargilu. Gazda prilazi da preuzme narudžbinu i polušapatom govori kako ima i pivo, samo, eto, nije u meniju. Da li su im takse za služenje piva mnogo velike ili je nešto drugo u pitanju, ne znam, ali retko gde piva ima u meniju i mnogo je skuplje nego u Srbiji. Čak i u prodavnicama.

Kafa je ista kakva se pije i u Srbiji i uz nju ćete uvek dobiti kockicu svežeg ratluka. Taj ratluk ima ukus kao da je napravljen pre pet minuta i prosto se topi u ustima.

Nargilu donosi lik koji više liči na džankija nego na konobara, raspaljuje je i odlazi. Uz kafu, prava uživancija.

Turci, inače mnogo više piju crni čaj nego kafu. I uvek je poslužen u istoj čaši. Turski çay se tradicionalno priprema sa dva čajnika koji stoje jedan na drugom. U donjem, većem, se prvo prokuva voda. Onda se u gornji, manji, stavi lišće čaja pa napuni onom prokuvanom vodom. Ovako se dobije veoma jak čaj koji se posle po ukusu razblaži sa preostalom prokuvanom vodom.

Nastaviće se…