Čorbica od zelja

Moj pradeda Ljubiša je bio kmet u Grockoj. Kmet je u Kraljevini Jugoslaviji bio ugledniji, često boljestojeći seljak koji je imao uticaja na odluke opštinske vlasti. Imao je on veliko imanje, ali sa dolaskom Partije i eksproprijacije ostao je bez dela zemlje. Poveće imanje na kome je bilo domaćinstvo, bunar, kuća u kojoj se rodio moj tata, potok gde su se igrala deca, presečeno je na pola po dužini, ne samo njemu, već svima u ulici i ponuđena je neka simbolična cifra kao kompenzacija. Pradeda nije mario za Partiju pa ih je oterao u majčinu i njih i pare, što je nama potomcima ostavilo nadu da nekad povratimo dedovinu.

Uglavnom, na delu zemlje koji je oduzet Gročanima sagrađen je PKB kombinat za preradu voća. U pogonu u koji sam kao dete mogla da provirim lepile su se etikete na tegle sa zimnicom. A ta zimnica je bila dobra, džemovi, kompoti, jer je Grocka poznata po breskvama, kajsijama i uopšte dobrom voću. Ponekad bi iz fabrike smrdelo na pokvarena jaja, sećam se da me je baba terala u kuću govoreći da je to amonijak i psovala i fabriku i radnike i pokretnu traku.

Kada je zemlja krenula da se raspada raspala se i fabrika. Pokretna traka je stala. A slučajni prolaznici, zaposleni i slični pokupili su i mašine i tegle i poklopce. Na delu do našeg dvorišta ostao je razbijen prozor i ulegla ograda jer su odatle upadali da kradu.

Vremenom su na malom parčetu zemlje između fabrike i ograde nikli zova i orah. A tlo prekrilo zelje i koprive. Znam da većina mlado zelje vezuje za proleće, ali kod nas njegova sezona ne postoji, pošto taj deo redovno čistimo, svaki put iznikne mlado lišće pa bude za pitu ili čorbu. Najviše ga volim u ovo doba jer je suviše hladno za bilo šta drugo, a opet ne dovoljno da zelje ne raste. U podrumu obavezno ima kuvanog paradajza, smederevac je u kuhinji, na zidu na strani fabrike džinovska pukotina jer su fabriku iz nekog razloga ukopali pa sve svuda u ulici tlo sleže…

Recept je objavljen u Mezze magazinu, izdanje za Oktobar 2014.